Невесиње (латински: Neuesigna; Netuisina; Netusina; Neusigne;) први пут се као жупа помиње у 12. вијеку. Према неким мишљењима име је добило према ријечима – neue signe – снијежна пустиња. Мада ове области нису довољно археолошки истражене, артефакти и разни предмети и оруђа указују да је ово подручје било насељено још у палеолиту и неолиту.

Подручје Невесиња насељавају илирска, а нешто касније и келтска племена. Њих покоравају Римљани и укључују у своју провинцију Далмацију. Византија наставља традицију Рима на овим просторима све до насељавања Словена у 6. вијеку. Прве српске државе на овом простору су формиране у 9. вијеку, а први поуздани историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у ком се каже да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа. Сједиште Невесињске жупе и главни град био је Вјенчац – Винчац, који је касније и кнежевско сједиште.

Крајем 15. вијека простор Невесиња пада под турску власт, све до знамените Невесињске пушке 1875. године. Своју бунтовну природу против страних освајача Невесиње је исказало у свим покретима и ратовима за ослобођење: против Аустро-Угарске 1882. године, затим у покрету Млада Босна, у јунском устанку 1941. године и у стварању Републике Српске у рату 1992-1995 године.

Оваква бурна историјска дешавања оставила су многе трагове на простору Невесињске општине, кроз остатке утврђења, споменика и гробаља, путева и мостова и разних других грађевина и нематеријалних вриједности, које су данас итекако занимљиве како за историчаре тако и за туристе.