Обред једења
Јело – храна је божији дар, рекли би наши преци. Због тога су се с посебним поштовањем и односили према храни. Бацити комадић хљеба , не покупити мрве са земље или газити по њима, сматрало се неопростивим гријехом. И сам начин храњења имао је своја правила и обичаје. Радним даном, постављала се синија – ниски округли стол са три ноге (у стара времена под је био од угажене земље, нераван па је синија са три ноге осигуравала стабилност без обзира гдје би се поставила.). Око синије су се за сједење постављали врло ниски троношци. Дешавало се некада да у сиромашним кућама није било ни троношца па су мушкарци сједали на земљу са прекрштеним ногама а жене клечале – сједиле на кољенима, подвијеним ногама. Јела су се стављала на средину синије у дрвеним или бакреним посудама (чанак, ћаса и сл.). Хљеб се стављао испред домаћина који га је ломио или сијекао ножем и додавао сваком чељадету из руке у руку, комад који га следује. Сви су јели из једног суда, постављеног на средини синије и то: кашиком ако је била чорбаста храна или рукама – ако је било месо, пита, сир и сл. Уколико је неко тражио воде за пиће, није ваљало додавати је преко синије. Посуда се додавала од руке до руке около синије. У знак поштовања према храни, свако би се чељаде послије јела прекрстило и изговорило ријечи захвалности. Такође, није ваљало лећи док се синија не дигне. Уочи недјеље и празничних дана се палила свијећа, окадила кућа и трпеза. Прије вечере, кад су сва чељад на окупу, није се могло почети јести без устајања да се Богу помоли и очита молитва која је била знак захвалности и опраштања дневних гријехова. За одраслу кућну чељад постављала се велика синија, а за дјецу (ако их је било пуно) мала за коју су сједала на под прекрштених ногу. У имућнијим породицама се прије јела одраслим знало дати и по чашу ракије или мало вина. Старије особе су ријетко послије јела пиле кафу. Она се углавном пила као окрепљујуће средство приликом паузе или по завршетку тешког рада. Уколико није било кафе или пара да се купи, пржио се јечам у шишу на жару и од њега правила такозвана прга – замјена за кафу.
Традиционална јела
Пура. У кипућу и слану воду додаје се кашика кајмака или уља. Успе се кукурузно брашно и оклагијом направи рупу на средини брашна тако да кључала вода има пролаз. Остави се тако да вода кључа док брашно не почне да тоне – пада на дно. Одлије се половица воде и са оклагијом умијеша брашно са преосталим дијелом воде. Уколико је потребно дадаје се помало одливене вруће воде. Брашно треба умијешати тако да не остану грудвице али ни вода. Пура је готова када се мјешавина почне да одваја од оклагије а сервира се са киселим млијеком, кајмаком или сиром.
Каља се често спремала на селу. То је овчије или јањеће месо. Исијече се на комадиће, опере се и стави кухати са ситно исјецканим црвеним луком, бибером и сољу око један сат. Додаје се слатки купус исјечен на кришке. Запржи се запршком од уља и брашна, с мало бијелог лука, мљевене паприке и исјецканог першина. Куха се лагано док купус и месо не буду мекани. Сервира се у дубоким тањирима.
Цицвара се спремала највише у свечаним приликама а Божићни ручак без овог јела није се могао ни замислити. У народу постоје два начина припремања овог јела. У мало дубљу таву се стави павлака, сол и мало воде. Када се павлака растопи стави се мало гриза да покупи масноћу а затим се полагано додаје брашно уз стално мијешање. На крају се може додати још једно или два јаја. Све скупа се мијеша док не пусти масноћу. На овој масноћи су се на Божићној цицвари огледали сви укућани. Цицвара се може припремити и тако да се растопи маслац све док не почне да се пјени. Скине се с ватре и дода киселог млијека, кајмака или врхња и мало младог сира. Промијешана смјеса се ставља на ватру и у њу се сипа предходно пропржено кукурузно брашно и остави да се крчка. Ова смјеса се не мијеша већ се повремено протресе тамо-амо, пазећи да не загори. Уз ово јело обично се служи бијели кувани кромпир и кисјело млијеко. Ријеч је о јелу високе енергетске вриједности, пријатног укуса – буквално се топи у устима.
Масоница. Мијешањем малих кришки напола сухог хљеба са млијеком , кајмаком ил и сиром на лаганој ватри, добија се интересантно и јефтино јело дубоко укоријењено у исхрану наших предака.
Чорба од штавља (дивљег зеља) спрема се од: килограма очишћеног зеља, литра воде, 2 кашике брашна, павлаке или нарибаног тврдог сира, соли, жуманца, неколико капи сирћета. Млади штаваљ се опере, обари и ситно исјецка. Налије се топла вода, сол и бибер и стави кувати. Када се скува зачини се са размућеним жуманцом, мало брашна, павлаком, сиром и врло мало сирћета јер је зеље само по себи кисело.
Подробац. Ситно исјецкане, добро опране изнутрице свиње или овце (бубрези, срце, јетра, џигерица, цријева и сл.) се скувају а затим се у шерпи растопи свињски лој и у њега ставе скухане изнутрице. Све скупа се мијеша и мало пропржи а затим се излије у плитку тепсију и остави да се охлади. Послије хлађења, цијела смјеса се стврдне у једну компактну цјелину па се унакрсно повеже шпагом и објеси на дим гдје се суши шунка и остало месо. Откидањем комада и њиховим подгријавањем на ватри добија се врло брзо веома квалитетно јело које се једе са куханим кромпиром или пак само са хљебом.
Данас не постоји никаква институција у циљу очувања народне културе и баштине. Осјети се потреба за изградњом музеја који би се бавио очувањем и сакупљањем археолошке грађе, народне ношње, традиционалних рукотворина и осталих продуката вриједних људских руку овог простора.
